Одобрено Синодальным Информационным отделом Русской Православной Церкви
Свидетельство № 190 от 2 декабря 2011 г.

Ко је наш, а ко није наш?

Написао 
Оцените овај чланак
(0 Гласова)

Ко верује и исповеда је Бог један по природи и тројичан у лицима – Отац, Син и Дух Свети и да ова три нису имена једног и истог лица и нису називи различитих дејстава тог истог лица, већ три Ипостаси једног Божанства – тај је наш.

Ко верује и исповеда је овај свесавршени Триипостасни Бог по Својој слободној вољи, без икакве унутрашње и спољашње неопходности за шест дана само Својом речју створио овај свет, не сливајући се са њим, већ пребивајући у Себи цео и непромењив, иако је и свудаприсутан и све испуњава – тај је наш.

Ко верује и исповеда да свеблаги Бог створени свет није препустио на вољу судбине и није га оковао неком неумољивом неопходношћу, већ са истом слободом и влашћу којом га је и створио и управља њиме и брине се о сваком створењу, а тим пре о разумном створењу све слободно усмеравајући ка Својим благим циљевима, не везујући се законима природе који нису ништа друго до израз Његове воље и зато потпуно подлежу Његовом слободном хтењу и измени тамо где то захтева Његова неограничена премудрост – тај је наш.

Ко верује и исповеда да смо ми, будући створени за свагдашње општење са Богом и неизмењиво блаженство са Њим у прародитељима нашим, нарушавањем Његове заповести отпали од Њега, навукли на себе Његов праведни гнев и потпали привременом кажњавању и вечној казни. И да зато свако видљиво зло које осећамо, унутрашње или спољашње, не представља наше природно стање или последицу наше ограничености, већ директан плод греха, казну која се само милошћу Божијом обраћа у очишћујуће оруђе за нас, под условом вере, покајања, смирене покорности вољи Божијој – тај је наш.

Ко верује и исповеда да је Господ покренут љубављу, не трпећи да Његово љубљено створење – човек – гине у таквом трагичном положају, одлучио да сиђе на земљу, прими на Себе људску природу, Својим страдањем и смрћу задовољи правду Божију и након васкрсења се вазнео на небо и сео са десне стране Бога Оца и поново открио човеку слободан приступ живом богоопштењу – тај је наш.

Ко верује и исповеда да су све обнављајуће Божанске силе „потребне за живот и побожност“ (2 Пет. 1:3) остављене од Господа у Његовој Светој Цркви као једином месту нашег исцељења и да делују у њој Духом Светим кроз Свете Тајне и друге освећујуће установе над свим људима који им приступају са вером отвореним срцем и да другог средства за примање благодатних сила нема и не може бити, како и колико год би замишљали и маштали да се одухове неки маштари – тај је наш.

Ко верује и исповеда да је сваком ко тражи спасење пре свега неопходно да се покаје, са чврстом одлучношћу да више не греши макар га то коштало живота; затим да приступи тајни Причешћа за добијање благодати ради јачања у добру својих природних сила; затим да ревносно иде путем Христових заповести у оквиру целокупног  освећујућег поретка и молитви Цркве које су суштински неопходне за разгоревање духа благодати у нама, под утицајем самопожртвованих подвига и умртвљивања страсти, док на крају не достигне у светлу област бестрашћа и чистоће, у меру раста пуноће Христове (Еф. 4:13) – тај је наш.

Ко верује и исповеда да људи који иду овим путем ступајући у општење са Богом, ступају истовремено и у општење са невидљивим светом – Анђелима и свима Светима који су угодили Богу и прибегавајући њиховом заступању добијају од њих, а највише од Пречисте Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије, наше свемоћне Заступнице и Заштитнице, благовремену помоћ – тај је наш.

Ко верује и исповеда да ће се због првородног греха душа раздвојити са телом дејством смрти и пребивати у таквој одвојености до будућег Васкрсења и суда, или хранећи се надом вечног блаженства, ако је у свему следовала вољи Божијој, или мучећи се страхом вечних мука, ако се противила запвоестима Господњим – тај је наш.

Ко не верује у Свету Тројицу и мисли да Отац, Син и Свети Дух нису Лица једног Божанства, већ само имена једног лица – тај није наш.

 Ко одбацује Божије стварање и промисао и држи се убеђења да је свет са свим створењима у њему настао случајно и да се сам собом управља – тај није наш.

Ко машта да добије освећујућу силу Божије благодати на неки скривен, невидљив начин, а не путем који предлаже Света Црква – тај није наш.

Коме је туђе општење са Светима и ко са презиром одбацује њихово заступништво исто као и погубно дејство духова злобе поднебеске – тај није наш.

Ко одбацује духовност душе, њену бесмртност, будуће васкрсење наших тела и вечно плаћање свакоме по длеима његовима – тај није наш.

Ко јавно и тајно нарушава уставе Цркве Божије, не сматра за потребно да држи постове, исповеда се и причешћује, ко не поштује свете Празнике и недељу и уместо њиховог поштовања на начин како доликује, препушта се безумним забавама и весељима – тај није наш.

Ко са дрским самооправдавањем не чува чистоћу до брака и супружничку верност након уласка у брак, измишљајући неки другу заједницу уместо благословене од Бога – тај није наш.

Уопште, ко сам себе и друге заноси неукротивом самовољом у начину размишљања и правилима живота – тај није наш.

Нека свако сада примени ово на себе, стави руку на срце, и одговори на питање: „Јеси ли наш или наших непријатеља?“ (Ис. Нав. 5:13)

Прочитано 1222 пута
Cвятитель Феофан Затворник

В миру Георгий Васильевич Говоров, родился 10 января 1815 г. в селе Чернавское Орловской губернии в семье священника. В 1837 г. окончил Орловскую Духовную Семинарию и поступил в Киевскую Духовную Академию.

В 1841 г. окончил Академию и принял монашество с именем Феофан. Затем преподавал в Санкт-Петербургской Духовной Академии (СПДА). В 1847 г. в составе Русской Духовной Миссии был направлен в Иерусалим, где посетил святые места, древние монашеские обители, беседовал со старцами святой горы Афон, изучал писания отцов Церкви по древним рукописям.

Здесь, на Востоке, будущий святитель основательно изучил греческий и французский языки, ознакомился с еврейским и арабским. С началом Крымской войны члены Духовной Миссии были отозваны в Россию, и в 1855 г. св. Феофан в сане архимандрита преподает в СПДА, затем становится ректором Олонецкой Духовной Семинарии. С 1856 г. архимандрит Феофан — настоятель посольской церкви в Константинополе, с 1857 г. — ректор СПДА.

В 1859 г. хиротонисан во епископа Тамбовского и Шацкого. В целях подъема народного образования епископ Феофан устраивает церковноприходские и воскресные школы, открывает женское епархиальное училище. В то же время он заботится и о повышении образования самого духовенства, С июля 1863 г. святитель пребывал на Владимирской кафедре. В 1866 г. по прошению уволен на покой в Успенскую Вышенскую пустынь Тамбовской епархии. Но не возможностью покоя влекли к себе сердце владыки тихие монастырские стены, они звали его к себе на новый духовный подвиг. Время, оставшееся от богослужения и молитвы, святитель посвящал письменным трудам. После Пасхи 1872 г. святитель уходит в затвор. В это время он пишет литературно-богословские труды: истолкование Священного Писания, перевод творений древних отцов и учителей, пишет многочисленные письма к разным лицам, обращавшимся к нему с недоуменными вопросами, с просьбой о помощи и наставлениях. Он отмечал: «Писать — это служба Церкви нужная. Лучшее употребление дара писать и говорить есть обращение его на вразумление грешников».

Святитель оказал глубокое влияние на духовное возрождение общества. Его учение во многом родственно учению старца Паисия Величковского, особенно в раскрытии тем о старчестве, умном делании и молитве. Наиболее значительные труды его — «Письма о христианской жизни», «Добротолюбие» (перевод), «Толкование апостольский посланий», «Начертание христианского нравоучения».

Святитель мирно почил 6 января 1894 г., в праздник Крещения Господня. При облачении на лице его просияла блаженная улыбка. Погребен в Казанском соборе Вышенской пустыни.

Канонизирован в 1988 г., как подвижник веры и благочестия, оказавший глубокое влияние на духовное возрождение общества своими многочисленными творениями, которые могут рассматриваться чадами Церкви как практическое пособие в деле христианского спасения.

Више из ове категорије ЛЕК ПРОТИВ МОДЕРНИЗМА »

Add comment

Зайти через:

       


Security code
Refresh