Одобрено Синодальным Информационным отделом Русской Православной Церкви
Свидетельство № 190 от 2 декабря 2011 г.

Закључак Синодално-богословске комисије као резултат разматрања обраћања верујућих у вези са спорним богословским погледима професора А. И. Осипова

Аутор  СББК
Оцените овај чланак
(0 Гласова)

Број резолуције Свјатејшег Патријарха: ПК-01/416 од 31. 3. 2016.

  

2013. године на адресу Свјатејшег Патријарха московског и све Русије, Кирила стигло је писмо групе верујућих (48 потписа) у коме се постављало питање о спорним богословским погледима заслуженог професора Московске духовне академије А. И. Осипова. Аутори писма су се обратили са молбом за разјашњење: да ли су мишљења А. И. Осипова у складу са „тачним изложењем Православне вере“ по пет тачака:

 

- вечности паклених мука;

- примању првородног греха од стране Христа;

- Искупљењу;

- Евхаристији;

- Крштењу деце;

 

У прилогу писму су за сваку тачку наведени цитати из објављених текстова и јавних наступа А. И. Осипова.

По благослову Свјатејшег Патријарха обраћење верујућих је било послато на разматрање у Синодалну библијско-богословску комисију (СББК). Материјали који су приложени предани су на претходно изучавање експертима из састава чланова Комисије. Затим су обраћање и експертска мишљења била размотрене 20. јануара 2015. године на пленарном заседању Синодалне библијско-богословске комисије у току кога је формирана радна група ради даљег изучавања питања о реаговању на обраћање верујућих у вези са богословским погледима професора А. И. Осипова. Резултати рада су размотрени на седници СББК 22. децембра 2015. године.

 

 

1. О вечности паклених мука

 

 

Аутори обраћања наводе, посебно, следеће изјаве професора А. И. Осипова на ову тему:

„И у Откривењу ми налазимо... учење о њиховом завршетку (мука) и спасењу свих људи“; „Потпуно је очигледно да све њихове речи (Светитеља) говоре потпуно јасно о томе да су Христовом победом сви, не само они који су праведно живели, већ чак и мртви, некада непокорни, били и биће ослобођени из пакла“.

„Сви они (мртви, некада непокорни) проћи ће у њему (паклу) огњено кушање страсти, примили су и примиће Спаситеља, добијају дар благодати Крштења и, на тај начин, постајући чланови Цркве Христове, спасиће се“; „пред онима који из објективних разлога нису у свом земаљском животу поверовали у Христа Који је дошао и овде примили Тајну Крштења, открива се, као што видимо, могућност, по молитвама Цркве, да уђу у њу тамо путем старозаветног човечанства – путем... огњеног крштења“;

„При последњој труби (1 Кор. 15:52) свака личност ће донети коначну одлуку – да ли да буде са Богом или да заувек оде од Њега и остане „ван“ Царства. Христос ће и на Последњем суду остати непроменљива Божанска љубав и неће нарушити слободу људске воље;

„По учењу Цркве, након свеопштег васкрсења човек ће поново добити тело, успоставиће се пуноћа његове духовно-телесне природе. Ово враћа човеку и вољу за самоопредељење, следи и последњу могућност обраћења Богу, духовног обновљења и потпуног исцељења – за разлику од посмртног стања душе, које се у потпуности дефинише карактером земаљског живота. Зато је Последњи суд и страшан – човек заувек решава свој вечни удео.“

 

Православна Црква верује у могућност избављења од паклених мука: управо је на томе заснована пракса молитве за упокојене и чак посебна молитва са помињањем „оних који су држани у аду“ која се чита на вечерњој на празник Педесетнице. Међутим, ово избављење се не догађа из неке аутоматске неопходности, већ по молитви Цркве и због неизрецивог човекољубља Божијег.

У Древној Цркви учење о завршетку паклених мука и о могућности свеопштег спасења су износили неки богослови. У најрадикалнојем облику га је изражавао Ориген и у том облику је и осуђено на Петом Васељенском Сабору. Међутим, трагове овог учења је такође могуће наћи и у делима Светог Григорија Ниског који је живео пре Петог Васељенског Сабора.  

У Јеванђељу Сам Господ говори о коначном уделу грешника: „И ови ће отићи у муку вјечну, а праведници у живот вјечни“ (Мт. 25:46). И на другим местима Светог Писма се утврђује вечности паклених мука: „Па ће отријебити гумно своје, и скупиће пшеницу своју у житницу, а пљеву ће сажећи огњем неугасивим“; (Мт. 3:12). „И ако те рука твоја саблажњава, одсијеци је: боље ти је без руке у живот ући, неголи с обје руке отићи у пакао, у огањ неугасиви, гдје црв њихов не умире, и огањ се не гаси. И ако те нога твоја саблажњава, одсијеци је: боље ти је ући у живот хрому, неголи с двије ноге да те баце у пакао, у огањ неугасиви, гдје црв њихов не умире, и огањ се не гаси. И ако те око твоје саблажњава, ископај га: боље ти је с једним оком ући у Царство Божије, неголи са два ока да будеш бачен у пакао огњени. Гдје црв њихов не умире, и огањ се не гаси“ (Мк. 9:43-48); „У огњу пламеноме, који ће осудити оне који не познају Бога и не покоравају се јеванђељу Господа нашега Исуса Христа. Такви ће бити осуђени на вјечну погибао од лица Господњега и од славе силе његове“ (2 Сол. 1:8-9); „И дим мучења његовог уздизаће се у вијекове вијекова; и неће имати одмора дан и ноћ они који се клањају звијери и лику њезином, и ко год прима жиг имена њезина“ (Отк. 14:11).

У Светом Писму се наглашава директна веза између земаљског живота човека и његовог коначног удела (Мт. 10:15; Мт. 25:34-36; 2 Сол. 1:8); немогућност измене сопственог стања путем човековог посмртног избора (Мт. 25: 8-12). Указује се на то да Сам Бог и једино Он, решава вечни удео сваког човека (Мт. 25:31-46; 2. Сол 1:7-9).

На тај начин, мишљење о завршетку адских мука, као и богословски погледи који су у вези са њим, не налазе основу у Светом Писму.

 

 

2. О примању првородног греха од стране Христа

 

 

По учењу Православне Цркве, израженом од стране Четвртог Васељенског Сабора, Господ наш Исус Христос је „савршен у човечанству... у свему сличан нама осим греха“ (Дела Васељенских Сабора, т. 3, стр. 48.). Господ Исус Христос је примио људску природу и „природне страсти“, то јест, природне немоћи. Притом је Његова људска природа била туђа било каквом греху. Њему је било страно греховно растројство и склоност ка греху.

У Новом Завету се више пута наглашава потпуно одсуство учешћа у било ком греху од стране оваплоћеног Сина Божијег. Свети Апостол Павле учи да „Бог посла Сина Свога у обличју тијела грјеховнога“ (Рим. 8:3) и „Њега, који није знао гријеха, учини гријехом нас ради“ (2 Кор. 5:21). Исус Христос „који је у свему кушан као и ми, али без гријеха“ (Јевр. 4:15), „свет, незлобив, чист, одвојен од грјешника и виши од небеса“ (Јевр. 7:26), Он „Духом вјечним принесе Себе непорочна Богу“ (Јевр. 9:14). Свети Апостол Јован Богослов говори о Спаситељу да „гријеха у Њему нема“ (1 Јн. 3:5).

Било каква размишљања православног богослова по овом питању морају да узму у обзир потпуно јасно изражено учење Свете Цркве.

 

 

3. О догмату Искупљења

 

 

Православно учење о спасењу А. И. Осипов пре свега разматра кроз његово полемички наглашено поређење са римокатоличким учењем коме је својствен крајње јуридички прилаз тајни спасења и искупљења. Међутим, критикујући римокатолицизам, уважени професор не открива у пуној мери православно учење о овој теми што је неопходно чинити ослањајући се на догмате вере и обраћају се светоотачком наслеђу у његовој целини.

Православно богословље, не прихватајући крајности јуридичке теорије Искупљења, увек је признавало догмат Искупљења за један од основних темеља хришћанског учења о спасењу. Откривање овог догмата налази се како у делима Светих Отаца и учитеља Древне Цркве, тако и у светоотачком наслеђу каснијег периода, а такође и у ауторитетним делима XVII-XIX века које излажу вероучење.

У Светом Писму Новог Завета подвиг спасења људског рода који је извршио Господ Исус Христос, више пута се назива Искупљење: „Као што ни Син Човјечији није дошао да му служе, него да служи и даде живот свој у откуп за многе“ (Мт. 20:28); „У коме имамо избављење крвљу Његовом“ (Еф. 1:7; Кол. 1:14); „Христос нас је искупио“ (Гал. 3:13); „са Својом крвљу уђе једном за свагда у Светињу извршивши вјечно искупљење“ (Јевр. 9:12); „Јер сте купљени скупо“ (1 Кор. 6:20).

Константинопољски Сабор је 1157. године на питање о Искупљењу донео следеће изложење: „Владика Христос је добровољно принео Себе на жртву, принео Себе Самога по човечанству и Сам примио жртву као Бог заједно са Оцем и Духом... Богочовек Слово је на почетку за време Страдања Господњих принео Спаситељну Жртву Оцу, Самоме Себи, као Богу и Духу, Којима је човек призван из небића у биће, Које је он и увредио преступивши заповест, са Којима се догодило и помирење Христовим страдањима.“

Управо на овај начин, са узимањем у обзир многовековне православне традиције тумачења искупљујућег карактера Христове Жртве, треба разматрати ово питање.

 

 

4. О тајни Евхаристије

 

 

Полазећи из јавних наступа А. И. Осипова могу се издвојити две основне особености у његовом погледу на Тајну Евхаристије:

  • ·А. И. Осипов категорички одбацује термин „пресуштаствљење“ као римокатоличку заблуду, одричући измену природе хлеба и вина у природу Тела и Крви Христове;
  • ·Уместо тога, А. И. Осипов предлаже теорију „халкидонског“ уласка хлеба и вина у Ипостас Бога Слова са потпуним суштинским очувањем материје хлеба и вина након претварања Светих Дарова.

 

Тајна измене хлеба и вина у Тело и Крв Христову на Евхаристији превазилази могућности људског ума. За означавање онога што се дешава са хлебом и вином на Евхаристији, у богословљу древне Цркве употребљавала се различита терминологија. Традиционални термин за православни Исток којим се означава ова измена јесте „претварање“ (буквално „измена“). Овај термин потпуно одговара литургијској формули „претворивши их Духом Твојим Светим“ након чијег изговарања, праћеног крстообразним благосиљањем Светих Дарова, хлеб и вино Евхаристије постају Тело и Крв Христа, чувајући притом физичка својства хлеба и вина.

Почевши са Светим Генадијем Схоларијем (XV век), а посебно од краја XVI века у Православној Цркви приликом описивања Тајне Евхаристије користи се термин „пресуштаствљење“. На Константинопољском Сабору 1591. године потврђено је учење о суптинском претварању Светих Дарова упркос ставовима протестаната и термин „пресуштаствљење“ је објављен за идентичан термину „претварање“. Одлуке Константинопољског Сабора су прихваћене у Руској Цркви од стране Патријарха Адријана.

Ни у једној Помесној Цркви, ни на једном црквеном Сабору термин „пресуштаствљење“ није одбачен или осуђен као неправославан.

Што се тиче теорије професора А. И. Осипова, она представља богословску новотарију засновану на ставовима протојереја Сергеја Булгакова.

Питања покретана од стране професора А. И. Осипова су по налогу Светог Синода (Журнал №133 од 26.06.2006 г.) већ раније представљала предмет изучавања Синодалне богословске комисије у вези са разматрањем Заједничке изјаве Православно-лутеранске комисије за богословски дијалог „Тајна Цркве: Света Евхаристија у животу Цркве“. Припремљени закључак од стране Синодалне Богословске комисије по овом питању прихваћен је од стране Светог Синода на знање, као и на знање чланова Православне-лутеранске комисије за богословски дијалог (Журнал №138 од 27.12.2007 г.). У документу се између осталог говори:

  • ·„У периоду полемике са протестантизмом Православна Црква је саборно прихватила употребу термина „пресуштаствљење“. Ово се догодило на Јерусалимском Сабору 1672. године и Константинопољском Сабору 1691. године. Посебно овај последњи Сабор подвргава противнике термина „пресуштаствљење“ најстрожој канонској забрани; одлуке Сабора су прихваћене од стране Руске Православне Цркве и укључене у Догматску посланицу Патријарха московског и све русије Адријана“ (тачка 1).  
  • ·„Употреба термина „пресуштаствљење“ у православном богословљу не представља покушај рационалног објашњења тајне Евхаристије... У Евхаристији хлеб и вино се претварају, пресуштаствљују у Тело и Крв Христову – то јест, мењају своју природу, престају да буду хлеб и вино, чувајући све своје спољашње знаке (συμβεβηκότα). Самим тим то што хлеб и вино након претварања (пресуштаствљења) мењају своју природу, не треба вулгарно схватати у смислу измене њихових материјалних својстава. Како говори Свети Кирил Јерусалимски 'хлеб који видиш није хлеб иако се укусом осећа, већ Тело Христово; и вино није вино већ Крв Христова'.“ (тачка 1).

 

 

5. О Крштењу деце и значају Тајне Крштења за спасење

 

 

А. И. Осипов пише:

 

  • ·„Зар није јасно да Крштење, као и све Тајне, представљају црквено свештенодејство које врши човек, а дар благодати Тајне даје Господ када види душу способну да прими тај Дар? Тајне не представљају пропусницу без које се не може ући у живот вечни, већ само реална средства помоћи човеку на путу ка спасењу. Зато ће се сва упокојена деца спасити „јер таквих је Царство Небеско“. За потврду мисли о блаженом загробном животу некрштене деце навешћу неколико ауторитетних изрека Светих Отаца...“; „... рођење новог човека (Еф. 4:24) од Васкрслог врши се по законима духовне природе – једино свесно... Свештеномученик Тадеј (Успенски) наглашава: „Могуће је крстити се водом, не примивши благодати Духа Животворног (Јн. 3:5), јер ова благодат се не усељава ни у кога без његове жеље“ – видите, његове жеље – то јест, самог крштеног, а не кумова, на које су тако лакомислено навикли да се позивају. Јер ниједан кум не може да гарантује за крштаваног да ће се он одрећи од сатане и живети по Христу.“

 

Учење Православне Цркве на тему крштења деце изложено је у 110. (124.) правилу Кртагенског Сабора:

„Који одриче потребу Крштења мале и тек рођене из материнске утробе дјеце, или каже, да се она крштавају ради опроштаја од гријеха, али да од прародитељскога Адамова гријеха ништа на себи немају што би требало очистити бањом препорођења (из чега би слиједило, да пропис Крштења ради опроштаја од гријеха не треба сматрати истинитим, него лажним), нека је анатема; јер друкчије се не може разумијевати оно, што Апостол каже, да кроз једнога човјека гријех дође у свијет, и кроз гријех смрт: те тако она у све људе уђе, пошто сви сагшише (Рим. 5:12), него на онај само начин као што је то свагда разумијевала Католичанска Црква, која је свугдје распрострањена и проста. И по овоме правилу вјере и дјеца, која нијесу могла још никаквих гријеха сама по себи учинити, бивају крштена ради опроштаја од гријеха, да се кроз препорођење очисти у њима оно што су она примила од старог рођења“.

 

Неопходност Крштења за улазак у Царство Небеско изразио је Сам Спаситељ у беседи са Никодимом: „Заиста, заиста ти кажем: ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије“ (Јн. 3:5). Из ових речи Господ није направио ниједан изузетак.

О крштењу деце индиректно говоре она места у Новом Завету у којима се указује на крштење целих домова (Дела ап. 10:6; 11:12-14; 16:15; 16:33; 1 Кор. 1:16), а у њима је, без сумње, морало бити и деце. Код Апостола Павла као праобраз Крштења служи обрезање (Кол 2:11-12) које се вршило над дететом. Као пример да се отпуштење грехова и благодатно дејство Божије може давати не само по вери човека, већ и по вери њему блиских људи, представља исцељење раслабљеног од стране Господа нашега Исуса Христа.

Пракса крштења деце помиње се у ранохришћанским изворима. Ипак, још у IV веку су спорили у ком узрасту је потребно примити Крштење. Постојало је неколико традиција – крштење у детињству, крштење приликом ступања у зрели узраст (око тридесет година) и крштење пред смрт. Свети Григорије Богослов, будући син епископа, крстио се тек након завршетка школовања, у тридесетогодишњем узрасту. Међутим, временом се све више приклањао томе да је потребно крстити у детињству: „Имаш дете? Нека се не користи тиме зло, нека се од детињства освети, нека од малих ногу буде посвећен Богу“.[1] Светитељ у принципу не приговара против тога да Крштење мора да буде свесно, међутим опасност изненадне смрти остаје за њега необориви аргумент у корист Крштења у детињству. Он сматра да трогодишњи узраст, када дете већ може смислено да схвати оно што се догађа, представља оптимлано време за Крштење. Одговарајући на питање да ли је потребно крстити дете које не осећа ни штету, нити благодат, он пише:

„Обавезно ако постоји нека опасност. Јер боље је и несвесно се осветити, него отићи незапечаћен и несавршен. О другима износим ово мишљење: дочекавши трогодишњи узраст или не много раније или не много касније, када се може чути већ нешто тајанствено и одговорити, иако и не свестан потпуно, међутим сачувати нешто – потребно је осветити душе и тела великом Тајном посвећења. Ствар је у овоме: иако деца почињу да сносе одговорност за свој живот тек онда када разум у њима ојача и када схватају смисао Тајне... ипак је много корисније у вези са свим да се ограде овом бањом због тога што могу изненада са њима да се догоде опасности које је немогуће спречити“.[2]

У вези са онима који нису по својој вољи умрли некрштени, на пример, деца или људи који нису примили Тајну „из незнања“, Свети Григорије пише да они „неће бити ни прослављени од стране праведног Судије, нити осуђени на муке као незапечаћени, већ као невини, и више као они који су сами претрпели штету него они који су је нанели“.[3] Ово се, међутим, не односи на оне који свесно одлажу Крштење и умиру некрштени по својој кривици.

На питање о коначном уделу некрштене деце недвосмисленог одговора у православној традицији нема. Синаксар месопусне суботе говори о томе да се „крштена деца наслађују сладошћу (Раја), непросвећена и деца незнабожаца ни сладости (се не наслађују), ни у геену огњену не иду“.[4]

 

*

 

Синодална Библијско-богословска комисија са уважавањем примећује значајне позитивне заслуге професора Московске духовне академије, Алексеја Иљича Осипова у делу проповеди Православља за многе године његовог труда на добро Руске Православне Цркве.

У исто време, комисија скреће пажњу уваженом професору на неопходност равномернијег освећења гореуказаних питања. Православни богослов је дужан да стреми томе да излаже пре свега оно „у шта су веровали увек, свуда и сви“ (Свети Викентије Лерински), а при постојању различитих прилаза у светоотачком предању – расветли их, по могућности, равномерно, не пружајући очигледну предност некој личној тачки гледишта.

 

 

 



[1] Сл. 40, 17, 15–16; 232 = 1.554.

[2] Григорије Богослов. Слово 40, 28, 4–21

[3] Григорије Богослов. Слово 40, 23, 17–21.

[4] Триод посни. Субота месопусна. Јутрења. Синаксар након 6 песме канона.

Прочитано 449 пута
Више из ове категорије « ЛЕК ПРОТИВ МОДЕРНИЗМА

Add comment

Зайти через:

       


Security code
Refresh